Intervju sa Marinom Mas, učesnicom Bosifest-a 2015 sa filmom ”Spartanska logika”

Vaši utisci sa prošlogodišnjeg festivala.

Veoma dobar izbor filmova i raznovrsnost. Različiti filmovi i po žanru i po tematici i zbog toga je bilo nekoliko filmova koji su se zaista izdvojili i koji su na mene ostavili veoma jak utisak. Neki kadrovi kao da su mi i sada pred očima. Jedini minus je jedan organizacioni momenat kod prikazivanja filmova: prevod na srpskom je zaklanjao prevod na engleskom i veliki broj filmova je iz tog razloga, nažalost,  meni bio nedostupan. I, takodje,  nije bilo komunikacije između gledalaca i autora filmova (čak sam i ja imala pitanja koja sam htela da postavim kolegama), iako to uvek povećava interesovanje za festival.

Kako Vam se dopao Beograd?

Beograd je jedan od mojih omiljenih gradova. Pun je života, druželjubivosti, ljubaznosti i izuzetno je gostoprimljiv.

Opišite situaciju osoba sa invaliditetom u Rusiji. Kako Rusija radi na inkluziji tih osoba u društvo?

Unapred se izvinjavam zbog malo oštrijih  reči, ali meni se čini da Rusija radi na inkluziji samo na papiru ( čak i ne pričaju o tome). S jedne strane predlogom inkluzivnog obrazovanja, npr. , zatvaraju se specijalne škole. Pri tom niko u tim inkluzivnim školama ne zapošljava pedagoge, prave stručnjake, i njihovo iskustvo uzalud propada. U inkluzivnim školama deca sa invaliditetom u većini slučajeva budu u pratnji roditelja. A o deci sa razvojnim teškoćama neću ni da govorim. To se jedva može nazvati inkluzijom.

U zgradama nema rampi, na ulici takođe. Čak se i u Moskvi, iako je prestonica, retko mogu videti osobe sa invaliditetom, jer je kretanje po gradu za njih skoro nemoguće.

A najstrašnije je ono što je ljudima u glavama. Nadam se da odnos mladih prema invaliditetu počinje da se menja. Zaista želim da verujem u to.

Zašto ste odabrali da snimite baš film o dečaku u kolicima?

To je moj prvi film. Dugo sam se pripremala da počnem snimanje i u jednom trenutku sam samo odlučila da krenem. Za mene je to bio svojevrstan eksperiment: kako snimiti film bez imalo novca. Nisam imala nikakvo dodatno finansiranje i sve se zapravo svelo na to da sam među poznanicima našla dva operatera, koje sam uspela da ubedim da rade sa mnom na snimanju i montaži za simboličan novac.

Za mene je taj projekat bio ne samo finansijski, nego i sociološki eksperiment. Kada sam počinjala da snimam, shvatila sam da želim da radim film o inkluzivnom obrazovanju.  Kakav će i o čemu tačno biti, odlučivala sam tokom  samog  procesa pravljenja filma, kada sam snimila intervjue sa potencijalnim junacima svog filma. Ljošin slučaj je ostavio neizbrisiv trag u mom sećanju. Takav slučaj je veoma redak, u dobrom smislu, i ja nisam mogla da ga propustim.

Kada ste i zašto počeli da se bavite filmom?

Ovaj film ima prilično dugu istoriju. Ja mnogo godina radim kao novinar i ponekad (nažalost, mnogo ređe nego sto bih želela ) pišem o socijalnim pitanjima. U jednom trenutku sam shvatila da postoji pitanje o kojem ne želim samo da pišem, već i da ga prikažem na ekranu. Mnogo je efektnije videti sliku  na ekranu, nego pročitati nešto na listu papira, ili kompjuteru. Prošlo je dosta vremena dok sam odlučila da počnem da snimam.

Trudila sam se da snimim film, a da on ne bude o učeniku prvog razreda Ljoši, koji ide u školu u invalidskim kolicima, već o ljudima koji njega okružuju. Pre svega o njegovim drugarima iz odeljenja. Uzimajući u obzir taj haos koji je u glavama ljudi, meni je bilo veoma važno da pokažerm da je, zapravo, za većinu dece sasvim prirodno da prihvate svog vršnjaka kao obično dete, kao druga za bilo koju igru i nestašluke, čak i ako se on kreće u invalidskim kolicima. I da će se deca podsmevati, ili popreko gledati na svog druga u kolicima samo ako čuju razgovore svojih roditelja o tome kako osobama sa invaliditetom nije mesto među njima. Činilo mi se jako važnim da to pokažem i odraslima.

Zašto baš dokumentarni film?

Zato sto sam ja, pre svega, novinarka. I meni je bilo važno da nađem junaka svog filma u realnom životu.

Kako filmovi o osobama sa invaliditetom  mogu da posluže kao način za razbijanje stereotipa?

S moje tačke gledišta svakako. Zato što je u Rusiji uobičajeno pretvarati se da takvih ljudi uopšte nema. Oni ne postoje. I zvanično i u svakodnevnom životu.

Vaš omiljeni režiser dokumentarnog filma i zašto baš on/ona?

Džon Alpert ( Jon Alpert). Taj čovek me je oduševio. Pre nego što sam se upoznala sa njegovim radom nisam mogla da zamislim da takav dokumentarni pristup postoji među novinarima. Kada junaci i događaji govore sami za sebe, a autorskog teksta uopšte nema.

Da li sada radite na nekom novom filmu?

Da, radim. I ovaj put, moja tema je balet.