Intervju sa Kineret Hej-Gilor, dobitnicom nagrade za najbolju režiju za film “Koliko ljubavi” na BOSIFEST-u 2015

Prošlo je skoro godinu dana od Vaše posete Beogradu. Kakve utiske nosite odavde

Beograd je neverovatan. Ne znam da li su mi utisci takvi zbog samog grada, ili zbog izuzetnog iskustva koje sam imala tokom trajanja festivala. Doživela sam Beograd kao moderan grad, koji je u isto vreme natopljen istorijom i nasleđem. Ljudi su bili tako fini prema meni, a hrana je bila odlična.

Šta mislite o samom festivalu?

Kao prvo, ne mogu da pričam o festivalu, a da ne pomenem Darka, direktora “Bosifest-a”, srce i puls festivala.

On sedi u svojim kolicima i čini se da ga to ne sprečava da stigne gde god poželi. Naprotiv, kao da mu to pomaže da stigne brže.

I to je suština ovog filmskog festivala. Njegova namera nije da pokaže da su ljudi sa nekim invaliditetom žrtve. Oni su ljudi sa nekim nedostatkom, to je tačno, ali to ih ne čini nesposobnim za bilo koji aspekt života, upravo suprotno, to ih čini pravim borcima.

Vaš film “Koliko ljubavi” privukao je pažnju publike i žirija. Da li ste to očekivali?

Moj film je proizveden 2010. godine i još uvek je aktuelan. Živi i u meni. Ne znam da kažem tačno da li sam očekivala da će privući pažnju, to je ipak samo jedna mala priča o svakodnevnom životnom iskustvu. Ali, definitivno sam razumela da postoje teme i emocije koje su zajedničke i deljive u celom svetu, bez obzira odakle ste.

Film je veoma ličan. Koliko je bilo teško biti autor filma i u isto vreme deo priče o kojoj je film?

Bilo mi je veoma teško da snimim ovaj film. Ali ipak, veoma mi je drago da jesam. Bio je to dug proces, trebalo mi je pet godina snimanja i još jedna godina montaže. Tokom tog perioda završila sam filmsku školu, udala se, zatrudnela i dobila  dve veoma važne stvari u životu: Amita, moje prvo dete i “Koliko ljubavi”, moj prvi film.

Kao autor filma i, u isto vreme, ćerka čoveka o kojem je film, našla sam se u veoma kompleksnoj situaciji. S jedne strane sam htela da pitam i otkrivam, a sa druge, plašila sam se onoga što bih mogla da čujem. Ipak, kamera mi je dala hrabrost i snagu da postavim pitanja koja ne bih mogla da se usudim da pitam na drugačiji način. Tako sam uspela da stvari vidim iz drugog ugla. Definitivno je to bilo uzbudljivo putovanje za sve nas.

Dobili ste nagradu za najbolju režiju na prošlogodišnjem BOSIFEST-u. Koliko su Vama, kao autoru, bitne nagrade?

Ja pravim filmove za publiku, ne da bih dobijala nagrade, ali moram da priznam, trenutak dobijanja nagrade je bio uzbudljiv za mene. Sećam se kako stojim na pozornici ispred publike i shvatam da će za mene prava nagrada biti da nastavim da stvaram priče o ljudima sa invaliditetom. Kao ćerka osobe sa invaliditetom, često su me vređali. U našem društvu, moj otac je prvo invalid, pa tek onda čovek. Ja želim da stvaram filmove koji će ljudima promeniti takvu percepciju. Verujem da ono što se nalazi u srcu jednog čoveka može da uđe i u drugo. Nagradu sa BOSIFEST-a držim na radnom stolu. Na vidljivom je mestu, ali ne primećujem je uvek, tako da kad je uhvatim pogledom, daje mi  snagu da nastavim da radim, da pravim svoj sledeći film.

Učestvovali ste na brojnim festivalima. Kakva je njihova važnost i kakav značaj imaju za promociju i razvoj dokumentarnog filma?

Filmski festivali su bitni iz više razloga. Na prvom mestu, preko festivala su filmovi dostupniji publici. Gledaoci imaju priliku da gledaju filmove iz celog sveta, blizu svog doma. Takođe mogu da upoznaju autore filmova i da saznaju kakav je bio proces stvaranja, što može da bude veoma interesantno i posebno. To definitivno daje dodatni užitak  gledanju filma. Drugo, i autori filmova imaju priliku da upoznaju publiku koja je pogledala njihov film. Ovi susreti su neverovatni. Autori imaju priliku da iskuse svoj film iz perspektive publike, šta su razumeli iz priče, šta ih je najviše dotaklo i tako dalje. To je pravi poklon. Treće, to je dobra prilika za autore filmova iz celog sveta da se upoznaju, diskutuju, inspirišu jedni druge i stvore novi film.

Režirate novi film, „I dalje borac“. Da li možete da nam kažete nešto više o filmu?

Kao što sam već spomenula, čim se završio festival znala sam šta  želim da radim sledeće. Bila sam toliko nestrpljiva da sam, čim sam se vratila sa festivala, počela da snimam. Film  „I dalje borac“ prikazuje priče o IDF veteranima koji su se nekada borili da odbrane svoju zemlju, a danas nastavljaju sa borbom u svom svakodnevnom životu. Film govori o njihovom oporavku ali i o, ne manje značajnom, životu njihove dece. Kako se oni bore sa dramatičnom promenom u životu? Da li je uticaj uvek vidljiv, ili se može ponekad izraziti na neočekivanim mestima?

Film je ispričan iz perspektive deteta, koje se po prvi put susreće sa osobama sa invaliditetom. U početku ih se plaši, ali kako vreme prolazi, zainteresovali su je i postaju deo njenog sveta. Kroz njihov invaliditet vidi im u dušu i upoznaje tople, ljubazne ljude pune nade. Ovo dete zapravo predstavlja mene. Ja sam dete čiji je otac postao invalid u „Šestodnevnom ratu“.

Možemo li Vas očekivati na BOSIFEST-u sledeće godine sa novim filmom?

Svakako planiram da dođem na BOSIFEST 2017. godine sa filmom „I dalje borac“, ako ste i dalje voljni da me ugostite.